Tačkasto pismo, poznatije kao Brajevo koje je uvedeno otprilike pre 200 godina, koriste slepi za čitanje i pisanje svuda u svetu. Danas je Brajevo pismo (Brajeva azbuka) dostupnije nego pre. Pojavljuje se na više mesta nego ranije, od tastera u liftovima do menija u restoranima. Međutim, u Americi se smanjuje upotreba tačkastog pisma, gde samo deset posto slepih ume da ga koristi. Džin Parker je je objasnila zašto, i zbog čega se slepi vraćaju tom običaju da uče ovo pismo
Slepi profesionalci smatraju da je Brajevo pismo (Brajeva azbuka) neophodno. Ali samo deset posto Amerikanaca koji ne vide umeju da čitaju i pišu azbukom uzdignutih tačaka.
Otkrićem sistema Francuza Luja Braja revolucionarno se poboljšao život slepih osoba od 1820. Krist Danielson, specijalista za odnose sa javnošću u Nacionalnom Savezu Slepih, je objasnio da do tada, slepi nisu imali jednostavan i efikasan način čitanja i pisanja. „Početkom škole Luja Braja, studenti nisu samo čitali već su mogli i da hvataju beleške umesto da pamte predavanja napamet, mogli su koristeći ovaj sistem da rešavaju matematičke jednačine, i mnogo drugih stvari koje je trebalo zapisivati. Čak su mogli i da pišu muzičku notaciju.“ On dodaje da su ga mnogi slepi usavršavali u prošlosti, ali Brajevo pismo (Brajeva azbuka) je jedinstveni sistem koji je mogao da se primeni u različitim situacijama. Mada on još uvek funkcioniše, sve manje ljudi ga uči i koristi.
Tom Anderson je nastavnik u Centru za slepe u Koloradu, u mestu Litlton.
Njegovo odeljenje ima Brajeve knjige o svim mogućim temama koje se mogu zamisliti, ili kako on kaže: “Sve, od poročnog do svetog“. On uči studente da slova i brojeve prepoznaju u kombinaciji tačaka korišćenjem Brajevog alfabeta.
Njegov izazov je Džim Stil, pedeset-devetogodišnji farmer iz Pensilvanije koji je na žalost izgubio vid. Dva meseca je bio student i priznao da je potrebno mnogo truda da se savlada Brajev kod. „Bio sam mlekar tokom čitavog života i onda su mi se stvari naglo pogoršale u životu“, bolno je rekao. „Tokom zime prsti su mi bili grubi i ispucali, a ja nikada nisam vodio računa o njima, ne znajući koliko su mi potrebni“.
Odeljenja opremljena za učenje Brajevog pisma (Brajeve azbuke) nalaze se u malo centara u Americi i njime upravljaju slepi. Ali Tom Anderson kaže, mada vlade mnogih saveznih država finansiraju rad rehabilitacionih centara, učenje Brajevog pisma opada. „U Americi je tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka, mnogo dece je pohađalo školu za slepe, i učila Brajevo pismo (Brajevu azbuku), bez obzira da li su bila slabovida ili slepa“, objašnjava on.
Pedesetih i šezdesetih godina, mnogo slepe dece je išlo u javne škole- koje su bile kvalifikovane za to. Ali jedna od nesrećnih okolnosti koja se desila je da mnogi honorarni nastavnici u američkim školama su prestali pridavati značaj Brajevom pismu (Brajevoj azbuci).
Honorarni nastavnici su išli u javne škole radeći sa slepim studentima. Džulija Zanon je imala takvog učitelja kad je bila mlada. Pošto je malo videla nije se odlučila da učiBrajevo pismo. Danas je ona rehabilitacioni savetnik i žali zbog toga. Ona razume da je Brajevo pismo deo njenog posla, i samo izvođenje njenog posla bi bilo mnogo lakše. „I šta ja sada radim? Ja sve moram da naučim napamet i to traži mnogo posla.“ Priznaje ona sa osmehom.
Nove tehnologije i računari koji govore omogućili su slepima da žive i rade bez znanjaBrajevog pisma (Brajeve azbuke). Međutim, Tom Anderson ukazuje da slušanje nije što i čitanje i pisanje. „Da je tehnologija pismenost, onda bi mogli da izbacimo sve štampane knjige i svako bi bio pismen korišćenjem tehnologija, ali ljudi koji vide smatraju da štampane knjige vrede“, primećuje on.
On kaže da pad upotrebe Brajevog pisma ima veze sa očekivanjima šta slepi sa njim mogu da urade. Ljut je na nastavnika, koji je studentima koji su imali problem sa učenjem Brajevog pisma, rekao da će sa dobrim znanjem Brajevog pisma moći da igraju karte i slične stvari. „ Ali ja sam opomenuo nastavnika i on je prestao da očekuje da će ljudi biti zaposleni i uspešni.“
Neki nastavnici , pa čak i neki slepi, smatraju da je Brajevo pismo staromodno, tvrde da se uči previše dugo i da ga tehnologija može zameniti. Ali Kris Danijelson iz Nacionalnog saveza slepih kaže da devedeset posto zaposlenih slepih čitaju i pišu na Brajevom.
On kaže da nešto radi na oživljavanju Brajevog pisma i smatra da je to ključno da slepi budu ravnopravni sa kolegama koji vide. Napominje da u trideset tri države postoji ono, što on naziva zakonom Brajeve pismenosti. „To su zakoni koji zahtevaju da svaki slepi student, čak iako ima malo ostatka vida, procenjuje da li će mu Brajevo pismo koristiti , a onda bi Brajevo pismo i naučio. Tako se stvara zakonska pretpostavka u korist Brajevog pisma.“
Danijelson kaže da javnost nije svesna da je Brajevo pismo odbačeno. Ali to ne bi trebalo da bude tako. „Nikada ne bi bilo prihvatljivo ni u jednoj kulturnoj zemlji na svetu da samo deset odsto dece uči da čita i piše. Ali to se u suštini dešava sa našom slepom decom.“
Američka kovnica je iskovala prigodni novac povodom dvestogodišnjice rođenja Luja Braja 2009. Prihodima od prodaje će se finansirati javni programi i podizati svest o upotrebi Brajevog pisma i tražiti podrška da ono bude deo obrazovanja svih slepih učenika.
Autor: Jean Parker, Washington, DC
izvor: Glas Amerike, 2008
Preveo i obradio Danilo Milenković,
profesor engleskog jezika i književnosti
Povezani tekstovi: Luj Braj - tvorac pisma za slepe, Amerikanci ne vole Brajevo pismo, Brajev red - displej, Brajev štampač - emboser