Branka Brkić je referent za socijalna i ekonomska pitanja u beogradskom ogranku Saveza slepih Srbije. Kao dete, tokom bezazlene igre s bratom i sestrama, ostala je bez vida i bez obe šake
Avgust, 1990. godina. Dečurlija trčkara na ogromnoj livadi u malom selu nadomak Sjenice. Odzvanja smeh nestašne Branke. Pokušava da nadmudri brata Mirka i sestre od ujaka. Uspela je da im šmugne, sakrila se u napuštenu kolibu. Pričvrstila je rezu na vratima predmetom koji je uzela s poda.
To je bila, ispostavilo se kasnije, italijanska ručna bomba pod imenom „crveni đavo". Eskplodirala joj je u rukama.
Nastala je gužva, selom su odjekivali jauci. Sedmogodišnji brat ju je u nesvesti izneo iz kolibe. Pozvao je pomoć.
Sanitetska kola prevezla su je od nepristupačnog brdovitog planinskog kraja u Beograd. Bila je u komi četiri dana.
Tog dana Branka Brkić izgubila je vid i obe šake. Bomba je ležala na podu stare kolibe od Drugog svetskog rata.
Prošlo je mnogo godina, a nedavno je ta devojčica sa livade napunila 31 godinu. Tragedija ju je obeležila fizički, ali i psihički. Odrasla je u radoznalu, vrednu i odlučnu osobu. Stekla je fakultetsku diplomu na kojoj piše - ekonomista za menadžment i međunarodni marketing. Prosek joj je 9,87.
Radi kao referent za socijalna i ekonomska pitanja u beogradskom ogranku Saveza slepih Srbije (SSS).
Prihvatila sam sudbinu. U sebi sam našla najveći životni elan. Od samosažaljenja nema vajde. Tata Jovan, mama Milorada i brat Mirko bili su mi oslonac, a pomogli su mi i razgovori sa psihologom - priča.
0STAL0 Ml JE ČULO DODIRA
Branka je dobila status civilne žrtve rata, prima invalidsku naknadu od države.
U Sjenici, gde je odrastala, bila je jedina mezimica u porodici s mnogo muških potomaka.
Imala je četiri meseca kad je njen otac dobio posao u Čačku. Od tada Branka i njena porodica imaju još jedan svoj grad. Ali školske raspuste provodila je kod bake i deke u selu kraj Sjenice.
Sačuvala sam prijatelje iz detinjstva. Za prvi rođendan posle nesreće učiteljica i drugari iz razreda poklonili su mi muzički stub koji i dalje radi. Muzikom su mi ulepšali dane, stalno su mi pričali o školskim dogodovštinama. Ali vremenom čovek mora da ojača, da koristi svoje psihičke i fizičke resurse.
Pre gubitka vida i šaka bila je odličan đak, išla na matematičku, dramsku i literarnu sekciju. Nezgoda ju je naterala da napamet savladala množenje, deljenje, sabiranje, oduzimanje, geometriju.
Čulo dodira mi je ostalo. Brajevo pismo za slepe savladala sam za jedno polugodište, ali samo
delimično, čitanjem. Pisanje ne mogu da ispravim jer ne kucam na tastaturi. Ostacima ruku držim olovku i pišem slova i brojeve, oblik sam im zapamtila.
KAKO DA MASIRAM BEZ ŠAKA
Treći razred osmoletke polagala je kao razredni ispit.
Posle se školovala u zemunskom internatu za decu oštećenog vida „Veljko Ramadanović“, a vikendom je odlazila kući.
To su bile krizne devedesete. Ponekad nije bilo direktnog autobusa do Čačka, s majkom ili ocem presedala sam iz voza u autobus. U internatu sam na prvoj godini imala negovateljicu, koja je bila uz mene kad sam se tuširala i oblačila. A slabovide drugarice iz sobe pomagale su mi da se snalazim u prostorijama i da spremim svoje stvari.
Željenu čačansku gimnaziju nije upisala zbog administrativnih komplikacija, pa se vratila u zemunski internat.
Za slepe i slabovide jedina opcija tada bilo je srednjoškolsko obrazovanje za fizioterapeuta.
Ali meni su amputirane šake. Obučila sam se za rad za telegraf-telefon manipulanta na telefonskim centralama. Zbog visokog đačkog proseka profesori su me stimulisali da nastavim obrazovanje.
Bila je član esperanto sekcije, učila je preslušavajući kasete. Učestvovala je 1997. na Međunarodnom kongresu esperantista u Kijevu. Tada je s bratom prvi put letela avionom.
Kompjuter s govornim softverom dobila sam 1998. godine od holandskih donatora, tamo sam ih upoznala. Bila sam i u Bugarskoj, Mađarskoj, Firenci sa esperantistima iz celog sveta, među njima su i slepi i slabovidi. Trenirala sam i atletiku, a 1998. osvojila sam četvrto mesto trčeći na takmičenju u Bmu.
Upisala je 1999. fakultet ,,Megatrend" u Čačku, gde je najpre završila viši ekonomski stepen stručne spreme.
Bez uspeha je iščekivala stalan posao.
Kasnije sam nastavila studije na tom fakultetu. Predavanja sam snimala diktafonom, tako sam pravila beleške, pisala sam seminarske radove i usmeno polagala ispite. Nabavljala sam udžbenike na CD-ovima - priča i seća se da je bilo zadrtih profesora od kojih je morala da kupuje njihova štampana izdanja iako nije mogla da čita.
SAMA SAM BIRALA VENČANICU
Sve prepreke je preskočila, došla je do diplome i posla. Prošle godine se i udala za Milana (32), momka iz Vukovara. On je slabovid i radi kao telefonski operater u jednom info-centru.
Znam ga još iz srednje škole. Posle dva meseca dopisivanja preko „Fejsbuka" popili smo piće u Beogradu, posle mesec dana smo se zavoleli - priča.
Branki je najpre Marina bila personalni asistent. Od marta 2010. asistentkinja Vanja doprati je do posla i kuće, pomaže joj u kupovini...
Ne krećem se sama u prostoru. Pijem i jedem obema rukama, držeći pribor, oblačim se i obuvam, savladala sam rajsferšlus i dugmiće, držim telefonsku slušalicu... Garderobu sama biram, izgradila sam svoj stil. Još pamtim boje. Često sanjam najlepše boje.
Voli mirise i precizno ih razlikuje, a sa njima povezuje boje.
Na svadbi su mi bidermajer od belog i lila cveća okačili oko ruke, burmu nosim na lančiću oko vrata. Isprobala sam desetak venčanica pre nego što sam obukla pravu, šminkerki sam sugerisala šta želim. Divno smo se proveli na medenom mesecu u Herceg Novom i na izletima u Dubrovniku i na Ostrogu.
Branka je zadovoljna i ispunjena. Svojim radom želi da unapredi našu socijalnu politiku prema osobama s invaliditetom, posebno u radu servisa psihosocijalne podrške. Svetska statistika pokazuje da oko deset odsto populacije živi s invaliditetom.
Mezimci su mi bratanci Ognjen i Veljko. Nadam se da ću se ostvariti i kao majka. U životu je bitan identitet, a invaliditet je na drugom mestu. Imam teške trenutke i mane kao svaki čovek, nisam pošteđena ni neprijatnih ljudi i događaja. Na poslu se od mene očekuje da imam inicijativu, kreiram, planiram... Kao i u životu, koji neizmerno volim.
Ana VodinelićObjavljeno u Žena Blic br. 453 20-26. jul 2013.