Priručnik "Asistivna tehnologija u školi" - III PREVLADAVANJE PREPREKA

 

III PREVLADAVANJE PREPREKA

1. Prihvatanje inkluzivne filozofije

Inkluzivna filozofija je zasnovana na uverenju da svi ljudi imaju jednaka prava i mogućnosti bez obzira na individualne razlike. U inkluzivnom društvu svaka osoba je poštovana i prihvaćena kao ljudsko biće. Inkluzija u prvom redu podrazumeva pružanje jednakih mogućnosti svima, kao i maksimalnu fleksibilnost u zadovoljavanju specifičnih obrazovnih i širih društvenih prava i potreba.

Kada govorimo o inkluzivnom obrazovanju, ali i socijalnoj inkluziji, moramo imati na umu činjenicu da je inkluzija proces, a ne događaj. Potrebno je da prođe vreme u kome se razvija i neguje inkluzivna kultura kao sigurna i podsticajna zajednica u kojoj se ljudi uvažavaju, a inkluzivne vrednosti poštuju. Inkluzivna kultura u školi podstiče razmenu znanja i iskustava, timski rad, neguje atmosferu razumevanja, podrške i tolerancije. Inkluzivna kultura se odnosi na mogućnosti škole da pomogne ili uspori razvoj. Upravo pomoću inkluzivne kulture, nastavnici i učenici mogu da održavaju i sprovode promenu inkluzivne politike i prakse. Ova dimenzija inkluzivne filozofije vodi stvaranju bezbedne i podsticajne sredine u kojoj su svi dobrodošli, svako je uvažen bez obzira na individualne razlike i sposobnosti, predznanja, poreklo, materijalni status, pol, versku pripadnost i sl. Principi i vrednosti inkluzivne kulture usmeravaju odlučivanje o politici i o svakom trenutku prakse.

Termin inkluzivna politika odnosi se na sve zakone i podzakonske akte koji definišu oblast obrazovanja. To su na primer: Ustav Republike Srbije, Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, Zakon o osnovnoj školi, Pravilnici o nastavnim planovima i programima, Pravilnici o ocenjivanju i slični dokumenti, kao i Godišnji plan rada škole, Školski programi, ali i Individualni obrazovni planovi. Politika treba da ohrabruje i podržava obrazovanje sve dece od trenutka njihovog polaska u školu i da umanjuje pritiske koji vode isključivanju. Celokupna politika podrazumeva jasne strategije za inkluzivne promene i podršku tim promenama. Podrškom se smatraju sve aktivnosti koje koje povećavaju sposobnost škole da odgovori na različitosti među učenicima, a odnose se na bilo koju modifikaciju ili adaptaciju: fizičke sredine, nastavnog plana i programa, didaktičkog materijala, metoda rada, dnevnog rasporeda i sl.

Razvoj inkluzivne prakse podrazumeva sve aktivnosti koje odražavaju inkluzivnu kulturu i politiku škole. Deca se podstiču da aktivno učestvuju u raznovrsnim aktivnostima, koristeći svoja znanja i iskustva stečena ne samo u školi nego i van nje. Natavnici i zaposleni u školi identifikuju materijalne resurse i resurse u sebi i svojim kolegama, deci, roditeljima, lokalnoj zajednici, koji mogu da se mobilišu kao podrška razvoju. Primenjuju se nove metode rada, koje aktivnije podstiču razvoj dece, didaktički materijal se prilagođava i modifikuje, kompetencije nastavnika se proširuju.

Sve tri dimenzije inkluzivne filozofije odnose se kako na pojedinačnu školu kao instituciju, tako i na lokalnu zajednicu, ali i državu.

2. Korišćenje asistivne tehnologije

Faktori koji utiču na slabiji školski uspeh dece / učenika sa smetnjama u razvoju su najčešće: primena neodgovarajućih nastavnih metoda, neuvažavanje mogućnosti i specifičnosti razvoja dece sa intelektualnim, telesnim ili senzornim smetnjama, brz tempo obrade gradiva, nedostatak odgovarajućih nastavnih sredstava, kao i tradicionalan pristup poučavanju (zabrana korišćenja digitrona, diktafona i sličnih uređaja koji mogu značajno da unaprede učenje i nastavu uopšte.)

Uticaj ovih faktora na slabiji školski uspeh može se značajno umanjiti korišćenjem adekvatne asistivne tehnologije.

Asisitvna tehnologija je zbirni naziv koji uključuje asistivna, adaptivna i rehabilitaciona sredstva za osobe s invaliditetom. Takođe uključuje proces izbora, pronalaženja i korišćenja tih sredstava. (Wikipedia, 2012)

Asistivna tehnologija obuhvata instrumente, aparate, sredstva i uređaje koje učenici sa smetnjama i teškoćama u razvoju koriste da bi obavili zadatke koje inače ne bi mogli da obave. Uz to, asistivna tehnologija obuhvata i alatke pomoću kojih te zadatke mogu da obave lakše, brže i bolje.

Ti instrumenti mogu da budu industrijski proizvodi ili alatke iz domaće radinosti – od jednostavnih hvataljki za olovku, do skupocene opreme kao što su računari.

Asistivna tehnologija je korisna svakom učeniku koji bez pomoći ne može da obavlja sve životne funkcije i nalazi svoju primenu u različitim oblastima života: škovanju, korišćenju slobodnog vremena, sportu... Ili konkretnije: u oblačenju i ishrani, u omogućavanju i/ili poboljšavanju komunikacije, u učenju, pomaže da bolje vide ili čuju, u čvrstom i sigurnom držanju predmeta, u igranju i bavljenju rekreativnim aktivnostima, u upravljanju aparatima, kao što su televizor, radio, računar ili svetlosni izvori...

Adekvatno odabrana i korišćena asistivna tehnologija može snažno da utiče na decu sa smetnjama u razvoju, doprinoseći njihovom učenju, samostalnosti, samopouzdanju i kvalitetu života i zato je važno da nastavnici i roditelji poseduju makar elementarna znanja o ovoj oblasti.

Informacije o asistivnoj tehnologiji moraju postati dostupne svima, a posebno nastavnicima, učenicima i roditeljima. Neophodno je povećati svest o mogućnostima i promenama koje nove asistivne tehnologije unose u obrazovanje.

U Srbiji se izvestan broj organizacija bavi asistivnom tehnologijom i razvija se u pravcu Resursnih centara. Takođe, centri za asistivnu tehnologiju počinju da se osnivaju pri specijalnim školama koje raspolažu odgovarajućim kapacitetima u pogledu prostora, opreme i obučenog kadra.

Osoblje centra za asistivnu tehnologiju čine stručnjaci različitih specijalnosti (logopedi, tiflolozi, surdolozi, somatopedi, oligofrenolozi, profesori, psiholozi i pedagozi, inženjeri elektronike, AT tehničari i drugi) koji pored svojih uskostručnih znanja poseduju i vrlo specifična znanja koja se za sada, na žalost, ne mogu dobiti kroz redovan obrazovni sistem, već samostalno, kroz neformalne obuke i treninge.

Korisnici njihovih usluga su: deca sa smetnjama u razvoju i osobe sa invaliditetom, njihovi roditelji i personalni asistenti, zatim stručnjaci zaposleni u oblasti obrazovanja, zdravstva i socijalne zaštite (vaspitači, učitelji, nastavnici, pedagozi, psiholozi, defektolozi, socijalni radnici i drugi), članovi Interresornih komisija i Timova za dodatnu podršku (IOP timovi).

Centri za asistivnu tehnologiju nude brojne usluge koje su potrebne da bi se učeniku pomoglo da ovlada korišćenjem odgovarajuće asistivne tehnologije kako bi povećao lične mogućnosti i postao što samostalniji, u svim aspektima života, a posebno u obrazovanju. Usluge centara za asistivnu tehnologiju uključuju:

- procenu potreba učenika za asistivnom tehnologijom,
- podešavanje, prilagođavanje, održavanje i popravku sredstava asistivne tehnologije u skladu sa potrebama pojedinačnih korisnika,
- obučavanje učenika u korišćenju sredstava asistivne tehnologije,
- obučavanje nastavnog osoblja, a ako je potrebno i porodice, za korišćenje asistivne tehnologije u svakodnevnom životu, kao i u učionicama
- obuke Interresornih komisija i školskih inkluzivnih timova o asistivnoj tehnologiji
- usluge iznajmljivanja, pomoći i posredovanja u nabavci tehnologije
- savetodavne i konsultativne usluge
- informisanje šire društvene sredine o delatnosti Centra
- saradnju, trening i podizanje niova svesti stručnjaka koji rade sa osobama sa invaliditetom, kao i firmama koje zapošljavaju ili se bave rehabilitacijom ovih osoba
- promovisanje dostupnih web sajtova
- davanje preporuka za korišćenje asistivne tehnologije na radnom mestu