Krajem 2007. godine, u Nemačkoj je bilo 6,9 miliona lica sa teškim telesnim hendikepom. U odnosu na celokupno stanovništvo ove zemlje, to znači da je njen svaki 12. stanovnik težak invalid.
Država i društvo čine dosta kako bi takvim osobama bio olakšan život. No, odmah treba reći da je i pored svih zakona i pravila, svakodnevica još daleko od idealno uređene kada je reč o licima sa posebnim potrebama. Zakoni su uglavnom formulisani tako da hendikep ne sme da znači da se dotična osoba na tretira ravnopravno sa ostalima, ali može da znači prednost u određenim situacijama. Na primer, na konkursima za posao često može da se pročita napomena: „U slučaju da se u konkurenciji za radno mesto nađu dva lica sa jednakim kvalifikacijama, prednost ima hendikepirana osoba.“
Jedan predstavnik Agencije za rad o tome kaže: „Kod nas su poslovi gde se stalno traže radnici uglavnom u oblasti industrije i tehnike, takva je na primer proizvodnja osvetljenja za automobile, i u toj branši je veoma velika prihvaćenost hendikepiranih osoba među potencijalnim poslodavcima.“
Kada je reč o svakodnevnom životu, na ulicama u centralnim delovima gradova su uočljiva mesta na kojima je ivičnjak spljošten kako bi preko njega lakše mogla da pređu invalidska kolica, semafori za pešake su ozvučeni kako bi slepi mogli bolje da se orijentišu, zgrade državnih institucija su najčešće potpuno opremljene za hendikepirana lica. Ali već kada je reč o ulazima u samoposluge, robne kuće ili sredstva javnog prevoza, stvari se komplikuju i osobe u kolicima najčešće moraju da se oslanjaju na tuđu pomoć.
Specijalnosti nema
Osobe sa posebnim potrebama kojima je takav status ozvaničila država imaju prava na razne olakšice, od smanjenog poreza pa sve do drugih oblasti u kojima je cilj da se postigne finansijska kompenzacija za probleme. Institucije su posvećene problemima takvih lica, ali mnogima smeta to što je njihova izopštenost, recimo, u školama, još uvek vrlo izražena. Ljude još treba opominjati, kao što to čini Alfred Miler, opunomoćenik jednog velikog preduzeća za lica sa posebnim potrebama:
„Hendikep generalno postoji u glavama zdravih ljudi, a ne u telu ljudi sa hendikepom. Mi imamo sistem specijalno specijalno specijalnog, imamo specijalna obdaništa, specijalne škole, specijalne ustanove, ali već sama reč specijalno ukazuje da izopštavamo ljude. Moramo se rešiti barijera u glavi.“
Miler i njegove kolege opunomoćenici postoje kako u većim firmama, tako i u opštinskim i državnim ustanovama, i oni vode računa o tome da niko ne bude diskriminisan zbog svog nedostatka.
Autor: Saša Bojić
Odg. urednik: Nemanja Rujević
objavljeno: 24.09.2010